У оквиру секције макетарства у нашем интернату настала је макета манастира Манасије која је много више од уметничког рада , она је симбол заједништва, труда и искрене дечије енергије. Рађена од картона и различитих материјала, кроз пажљиво осмишљене детаље, макета је расла заједно са онима који су је стварали.
Главни носиоци пројекта били су Немања Мартиновић и Мирослав Адамовићем, чија је посвећеност и идеја окупила велики број наших ученика. Свако је дао свој допринос, неко у сечењу и склапању, неко у осмишљавању детаља, Милица Лападатовић, Даница Јовић и Мартина Аврамовић су са посебном пажњом биле задужене за мешање боја, дајући макети њен препознатљив изглед.
Током три месеца рада, ова макета није била само пројекат, постала је место окупљања. Око ње су се рађала нова пријатељства, водили искрени разговори, делиле мисли и осећања. У том процесу, ученици су се отварали, а васпитачи су имали прилику да допру и до најтиших, стварајући поверење и топлу атмосферу каква се памти.
Макета је представљена на Домијади у Сурдулици, где је освојила заслужено прво место, потврђујући сав труд и љубав уложену у њен настанак. Свој пут наставила је на Републичкој домијади на Златибору, где је, иако изложена без такмичарског карактера, изазвала велико дивљење. Посетиоци су са интересовањем прилазили, распитивали се о процесу израде и времену уложеном у сваки детаљ.
Иако је одлука да се изложба прогласи ревијалном изазвала разочарење јер труд ученика није званично вреднован, остаје снажно уверење да су победили оно најважније, рад, упорност и заједништво. У веремену када су праве вредности често у сенци, ова деца су показала колико могу и колико вреде.
Данас макета краси хол нашег дома, као подсетник на све оно лепо што је настало током њеног стварања. У жељи да њена прича настави да живи, контактиран је манастир Манасија, са надом да ће ову макету прихватити као поклон, дар искрене дечије љубави и труда.
Овај пројекат изнедрио је не само једно дело, већ и безброј успомена, емоција и прича. Фотографије које прате њен настанак сведоче о сваком кораку о раду, пријатељству, осмесима и вери у успех.
Поносни смо на нашу децу. Срећни што их имамо. Јер оно што су они створили, не мери се наградама, већ срцем које су у то уткали.
